Društvene mreže su ovih dana preplavljene komentarima korisnika iz Evrope i Kanade koji pozivaju na to da se Kanada pridruži Evropskoj uniji. Ovaj talas podrške usledio je nakon što je američki predsednik Donald Tramp najavio povećanje carina na uvoz kanadskog čelika i aluminijuma za dodatnih 25 procenata, čime su ukupne carine dostigle 50 procenata. Mnogi komentatori na platformama poput Reddita i X-a (bivši Twitter) sugerišu da bi Kanada, kako bi se oslobodila uticaja Vašingtona, trebala da postane deo EU.
Zagovornici ovog poteza ukazuju na sličnosti između Kanade i evropskih zemalja, poput njenog javnog zdravstvenog sistema, jedinstvene kulture u kojoj se govori engleski i francuski, kao i njenog članstva u NATO-u. Ova diskusija je dodatno intenzivirana nakon posete novog premijera Marka Karni Evropi, gde je razgovarao sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom i britanskim premijerom Kirom Starmerom. Karni je tom prilikom naglasio kako želi da ojača odnose između Kanade i Evrope.
Istraživanje organizacije Abakus Data sprovedeno krajem februara pokazalo je da 44 odsto Kanađana podržava ideju o pridruživanju EU, dok 34 odsto smatra da to nije potrebno. Ipak, postavlja se pitanje da li je to uopšte moguće. Prema članu 49. Ugovora o Evropskoj uniji, samo evropske zemlje mogu aplicirati za članstvo. Portparolka predsednice Evropske komisije, Ursule fon der Lajen, naglasila je da se članstvo može tražiti samo za evropske države, a ne za one izvan kontinenta.
Definicija „evropske države“ nije jasno definisana, ali se u dokumentu iz 1992. godine ukazuje na važnost geografskih i kulturnih veza. Profesor evropskog prava na Univerzitetu u Gentu, Petar Van Elsuvege, ističe da članstvo u Savetu Evrope može poslužiti kao indikator „evropejstva“. Kanada, kao i Maroko, koji je takođe pokušao da postane član EU, nije član Saveta Evrope, što može predstavljati veliki problem za njeno eventualno članstvo u EU.
Iako su neke neevropske zemlje ranije aplicirale za članstvo i postale deo EU, kao što je Kipar, važno je napomenuti da su postojale značajne razlike u njihovim slučajevima. Kipar je imao bliske kulturne, političke i ekonomske veze sa Evropom, dok je Turska, iako delimično evropska, još uvek kandidat za članstvo sa zastojem u pregovorima.
Van Elsuvege naglašava da Kanada ne ispunjava kriterijume „evropske države“ jer se geografski nalazi izvan Evrope i nema istorijske veze sa evropskim razvojem. Zaključak je da Kanada ne može postati član EU jer nije kulturno, politički niti geografski evropska. Svaka hipotetička prijava za članstvo zahtevala bi značajnu pravnu reformu postojećih ugovora.
Takođe, dok su Kipar i Turska imali specifične okolnosti koje su im omogućile da apliciraju za članstvo, Kanada se suočava sa preprekom koja se čini nepremostivom. Razgovori o mogućem članstvu Kanade u EU otkrivaju složenost pitanja identiteta i pripadnosti, dok se evropski lideri suočavaju sa izazovima održavanja stabilnosti i saradnje sa svojim najbližim partnerima, poput Kanade.
U svetlu trenutnih geopolitičkih tenzija, ideja o pridruživanju Kanade EU može delovati privlačno, ali se čini da postoje značajne pravne i kulturne prepreke koje bi trebalo prevazići. Ova situacija ukazuje na sve veću potrebu za revidiranjem međunarodnih odnosa i razmatranjem kako se zemlje van Evrope mogu uključiti u evropske strukture, bez obzira na svoje geografske ili kulturne razlike.
