BEOGRAD – Glumica Zlata Numanagić ističe da je sreća ključna u glumačkom poslu i izražava žaljenje što nikada nije imala priliku da sarađuje sa poznatim rediteljem Raletom Milenkovićem. Takođe, ona naglašava da Tanja Bošković nikada nije iznela razloge zbog kojih je odustala od serije „Srećni ljudi“, što je ostavilo određenu misteriju u javnosti.
Numanagić je za Tanjug otkrila da je prilikom preuzimanja uloge Lole Golubović, koju je pre nje tumačila Bošković, zamolila scenariste Ljiljanu i Sinišu Pavića da lik prilagode porodičnoj ženi. „Nisam tako atraktivna kao Tanja. Mogu da se ‘namunjim’, ali teško mi je da toliko dugo igram fatalnu ženu, jer to jednostavno nisam ja“, izjavila je glumica. Numanagić je zahvalna što su joj pomogli da se uklopi u već uhodanu ekipu, jer je to, kako kaže, izazovno i ne zahvalno.
Bošković je pružila podršku Numanagić u preuzimanju uloge, koja se snimala od 1993. do 1996. godine, u režiji Slobodana Šuljagića i Aleksandra Đorđevića. „Rekla sam Aci da želim da pozovem Tanju i saznam zbog čega je odustala, jer nisam želela nikome da uzimam posao i ‘hleb’. Međutim, ona mi je rekla: ‘Ne, ti ćeš to bolje. To je uloga više za tebe nego za mene’. Ipak, lik je prvobitno bio pisan za nju lično“, prisetila se Numanagić i dodala da je u to vreme seriju napustila i glumica Dubravka Mijatović.
Govoreći o glumačkom pozivu, Numanagić je naglasila da uloge mogu oblikovati umetnike, omogućavajući im da razbiju predrasude. Ona poznaje kolege koji su se tek u četrdesetim i pedesetim godinama potpuno otvorili i ostvarili kao glumci. „Pitanje je gde kliknete, koja uloga vas inspiriše bez straha da ne preterate i ne preglumljujete“, rekla je.
U svom radu istakla je da je imala sreće, uprkos različitim razmišljanjima i strahovima, dodajući da glumu nikada nije smatrala karijerom. „Namerno nisam davala veći značaj nečemu što ne bi trebalo da ga ima. Specifičan je, i samo se po tome razlikuje od drugih poslova“, smatra Numanagić.
Prisetila se i svojih početaka u amaterskom pozorištu, gde je snimala filmove i sarađivala sa poznatim rediteljima poput Miće Popovića i Žike Pavlovića. „Branko Cvejić, Predrag Ejdus i Vlada Putnik, koji su tada već studirali glumu, nagovarali su me da upišem Akademiju. Iako nisam primljena iz prvog pokušaja, mnoge devojke iz te generacije su odustale, dok sam ja ostala u profesiji“, rekla je.
Numanagić je izrazila žaljenje što nikada nije igrala sa Raletom Milenkovićem, kojeg veoma ceni, ali je imala privilegiju da igra sa „izuzetno kredibilnim glumcima“ kao što su Bane Zeremski, Branko Đurić, Duško Golubovski i Bata Paskaljević. „Na samom početku karijere imala sam priliku da nastupam sa Čkaljom, koji je bio popularan u humoru koliko i Đorđe Marjanović u muzici“, istakla je.
Govoreći o radu sa rediteljem Đorđevićem, Numanagić je rekla da je „uvek bilo udobno“ raditi s njim, jer je bio veoma profesionalan i brinuo se o svojim glumcima. „Kontrolisao nas je kao da smo sportisti – da li smo otišli da spavamo, brinuo je da se neko ne napije i sutra dođe neugledan pred kameru“, prisetila se glumica.
Na kraju, Numanagić je naglasila da u glumačkom svetu ima manje sujete nego što se obično misli. „Glumačko jato je prilično dobro. Ima tu rivalstva, ali mnogo manje nego u nekim drugim profesijama“, ocenila je.
Sećajući se izbora koje je pravila u karijeri, ona je istakla da je uvek vodila računa o tome da se oseća prijatno u ulozi. „Imala sam scenu u predstavi u kojoj sam trebala da budem ogrnuta samo peškirom. Iako su me ubeđivali da to nije veliko razgolićavanje, nisam se osećala komotno i na kraju tu ulogu nisam ni dobila, već moja drugarica Tanja Bošković“, zaključila je Numanagić.
