Nedaleko od Jerusalima, arheolozi su otkrili fascinantno otkriće – telo iz petog veka nove ere, umotano u teške metalne lance. Ova grobnica iz vizantijskog doba nije sadržavala samo skelet, već je pružila i intrigantne uvide u praksu asketskog samokaznjavanja, a iznenađenje je bilo to što je osoba koja je praktikovala ovu praksu bila žena.
Iskopavanja su se odvijala u arheološkom nalazištu Kirbat el-Masani, smeštenom oko tri kilometra severozapadno od Starog grada Jerusalima. Tokom istraživanja pronađeni su kosturi različitih osoba, uključujući muškarce, žene i decu, što ukazuje na bogatu istoriju ovog područja. Jedan od grobova sadržavao je kosti osobe koja je bila vezana lancima, a arheolozi su istakli da lanci nisu imali zlu nameru. Umesto toga, smatrali su ih sredstvom samokontrole i asketizma.
Sa usponom hrišćanstva kao dominantne religije Rimskog carstva u 380. godini n.e., došlo je do pojave novih manastira i asketskih praksi. Monasi su se odricali zemaljskih uživanja u potrazi za duhovnom prosvetljenjem. Prvobitno je Izraelska uprava za arheologiju smatrala da je osoba sa lancima bila muškarac. Međutim, nova istraživanja objavljena u časopisu Journal of Archaeological Science: Reports sugeriraju da je zapravo reč o ženi.
Elizabeta Boreato, koautorka studije i arheolog na Vajzmanovom institutu, ističe da su muški asketi često koristili lance, ali je veoma retko pronalaženje dokaza o ženama koje su praktikovale asketske tehnike na sličan način. Analiza kostiju pokazala je da je osoba u trenutku smrti bila između 30 i 60 godina. Zbog lošeg očuvanja kostiju, istraživači su koristili analizu peptida u zubnoj gleđi kako bi utvrdili pol.
Otkriven je prisustvo AMELX gena na X-hromozomu, što ukazuje na to da je osoba imala dva X-hromozoma, čime je potvrđeno da je reč o ženi. Istraživači su napomenuli da rezultati pokazuju samo biološku identifikaciju pola, a ne nužno i rodnu preferenciju.
Boreato napominje da su istorijski zapisi pokazali da su žene često bile sklone ekstremnom asketizmu, potiskujući svoja zemaljska čula kroz molitvu, post i meditaciju. Lanci su bili jedan od najekstremnijih načina praktikovanja asketizma, a imali su za cilj da kontrolišu telo i duh. Ograničavanje telesnih pokreta omogućilo je umu i srcu da budu u potpunosti posvećeni Bogu.
Ovo otkriće ne samo da osvetljava prakse iz prošlosti, već i izaziva nova pitanja o ulozi žena u religioznim i asketskim tradicijama. Kako se istraživanja nastavljaju, tako se i razumevanje ovih praksi produbljuje, otkrivajući složenost i raznovrsnost ljudskih iskustava u različitim istorijskim kontekstima.
U svetu gde je često teško pronaći ravnotežu između telesnog i duhovnog, ovo otkriće može poslužiti kao inspiracija za razmišljanje o vlastitim praksama i verovanjima. Dok se arheološke studije nastavljaju, može se očekivati da će otkrića poput ovog dodatno doprineti našem razumevanju ljudske prirode i duhovnih težnji kroz vekove.
