U Hrvatskoj je nedavno vođena rasprava u Saboru koja je ponovo otvorila pitanja vezana za prošlost, posebno u kontekstu Domovinskog rata. Predlog zakona, koji predviđa uklanjanje nadgrobnih spomenika postavljenih nakon 30. maja 1990. godine, koji „veličaju srpsku agresiju“, dobio je podršku većine u Saboru. Dok vladajuća većina tvrdi da se ovim zakonom štiti dostojanstvo žrtava rata, predstavnici srpske manjine u Hrvatskoj upozoravaju na opasnost od institucionalizacije revizionizma.
Tokom rasprave, poslanici Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS) napustili su sednicu u znak protesta. Milorad Pupovac, lider SDSS-a, ističe u razgovoru za Euronews Srbija da zakon nije rezultat stvarne potrebe, već nastavak političke kampanje protiv Srba u Hrvatskoj. On naglašava da se radi o političkoj odluci koja je rezultat ucene i da je cilj HDZ-a da se eliminira SDSS iz vlasti.
Pupovac se posebno osvrće na to da takvi spomenici nisu čest fenomen i da su se mnogi od njih već uklonili zbog mogućih polemika. Prema njegovim rečima, ovo je pokušaj da se uspostavi ideološka pravda koja može izazvati velike probleme u društvu. On takođe postavlja pitanje o tome zašto se zakon odnosi samo na „nepodobne“ spomenike srpske manjine, dok se istovremeno ustaška simbolika nesmetano održava u javnom prostoru.
Pupovac naglašava da se zaboravlja na osećaje drugih manjina, poput Roma i Jevreja, i pita se da li će zakon važiti jednako za sve. U ovoj situaciji, on ukazuje na zabrinutost zbog rasta ekstremizma i uticaja retrogradnih kulturno-političkih pokreta. U tom kontekstu, spominje koncert Marka Perkovića Tompsona, poznatog po nacionalističkoj retorici, koji je raspodat sa više od pola miliona ulaznica, što prema Pupovcu pokazuje normalizaciju takvih stavova u društvu.
Nadalje, Pupovac ističe da je nedavna diplomatska tenzija, koja je uključivala proterivanje trojice hrvatskih državljana iz Srbije, dodatno pogoršala atmosferu. On smatra da se nacionalnost često zloupotrebljava za unutrašnje obračune, što dodatno doprinosi antagonizmu između dve zemlje.
Pupovac naglašava potrebu za političkom suzdržanošću i odgovornošću u ovim trenucima, kako u Hrvatskoj, tako i u Srbiji. On ukazuje na to da se vođenje srpskih organizacija u Hrvatskoj suočava sa velikim izazovima, posebno u svetlu pogoršanih odnosa između Hrvatske i Srbije. On ističe da zajednici Srba u Hrvatskoj treba sigurnost, sloboda i otvoreni odnosi sa matičnom zemljom, a to postaje sve teže ostvariti.
U kontekstu ovih događaja, zakon o spomenicima može otvoriti vrata za moguće zloupotrebe i tumačenja „povrede osećanja“, što bi moglo dovesti do političkog lova na Srbe u Hrvatskoj. Pupovac upozorava da je ovo ozbiljan problem koji može dodatno polarizovati društvo i stvoriti nove tenzije između različitih etničkih grupa.
Na kraju, Pupovac naglašava da je potrebno da se pitanje nacionalne pripadnosti ne koristi kao sredstvo za dodatnu antagonizaciju i da je važno raditi na izgradnji boljih odnosa između Srba i Hrvata. Samo kroz otvoren dijalog i poštovanje različitosti može se doći do rešenja koja će omogućiti miran suživot i zajedničku budućnost.
