Tokom istraživanja sela Ba, kod Ljiga, arheolozi i etnolozi su otkrili letnje kolibe koje se koriste za čuvanje stoke na ispaši. Ova otkrića su iznenadila stručnjake, jer se smatralo da su slični objekti prisutni samo na Pešterskoj visoravni. Naime, letnje kolibe, koje se i dalje aktivno koriste, nalaze se u blizini Beograda, što dodatno naglašava značaj ovog otkrića.
Istraživanje je sprovedeno u okviru projekta „Osamdeset godina Svetosavskog kongresa u selu Ba – kulturno nasleđe u funkciji održivog razvoja sela“, koji je organizovalo Udruženje za negovanje kulturnog nasleđa „Čelnik“ iz Ljiga u saradnji sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture i Međuopštinskim istorijskim arhivom Valjevo. Cilj projekta bio je da se istraže arhitektura srednjovekovne crkve Svetog Ilije, stanje vodenica u gornjem toku reke Ljig i seoske kolibe kao deo tradicionalnog načina života u planinskim selima.
Prema rečima rukovodioca projekta, arheologa Aleksandra Đukića, u ataru sela Ba na višim kotama Suvobora otkriveno je čak sedam aktivnih letnjih koliba. Ove kolibe koriste domaćini koji se u proleće doseljavaju na Rajac sa svojom stokom, jer u naseljenom delu sela, gde dominira klisura, nema dovoljno njiva i pašnjaka. Seljani borave u ovim kolibama do kraja novembra, kada se vraćaju u selo na zimu.
Osim što čuvaju ovce i krave, domaćini na ovim parcelama uzgajaju i maline. Ova praksa, prema Đukiću, ostala je jedinstvena za selo Ba, dok su nekada slični načini života bili prisutni u svim selima na padinama Valjevskih planina. Ova informacija je od velikog značaja za izradu Plana upravljanja područjem izuzetnih odlika Rajac, jer se svih sedam koliba nalazi na zaštićenom području koje je značajno prošireno odlukom Vlade Srbije.
Vlasnik jedne od najstarijih očuvanih koliba, Radoš Živanović, izrazio je sumnju u to da će njihovi naslednici nastaviti tradiciju gajenja stoke na ovaj način, jer mnogi od njih rade u firmama u Ljigu i drugim mestima. Đukić se nada da će potražnja za vrhunskim proizvodima motivisati mlade ljude da se vrate ovom načinu života, koji datira još od vremena Nemanjića, kada su mnoga sela imala svoje katune u planinama.
Đukić je istakao kako su istraživači bili dirnuti upornošću ljudi koji se drže tradicionalnog načina života, uprkos jednostavnijim alternativama poput hranjenja stoke koncentratima i veštačkom hranom. Ovi ljudi su, kako kaže, „poslednji Mohikanci“, spremni da žive bez struje i telekomunikacija, ali sa fokusom na kvalitet svojih proizvoda. Mleko krava koje pasu slobodne u prirodi je neuporedivo bolje od mleka krava koje se hrane u strogo kontrolisanim uslovima. Seljani iz Ba su zadovoljni svojom prodajom mlečnih proizvoda, jer kupci prepoznaju kvalitet.
Tokom istraživanja, arheolozi su naišli i na napuštene kolibe sa očuvanim pokućstvom, koje su podsećale na etnografske muzejske postavke. Na urušenim zidovima ovih koliba i dalje su visile fotografije njihovih vlasnika i ikone svetitelja zaštitnika. U dvorištima su ostale stare košnice, oruđe za rad, kao i stabla starih sorti voća.
Ovo otkriće i istraživanje ne samo da osvetljava važnost očuvanja tradicionalnog načina života u Srbiji, već i pruža uvid u bogatu kulturnu baštinu koja se mora čuvati za buduće generacije. U svetlu modernizacije i urbanizacije, važno je zapamtiti i očuvati te vrednosti koje oblikuju identitet sela i zajednica.
