U srpskom lancu snabdevanja od njive do trpeze emitira se šest miliona tona ugljendioksida godišnje. Više od polovine ovih emisija dolazi iz primarne proizvodnje, dok sektor prerade doprinosi sa 24%. Analiza karbonskog otiska i održivosti u primarnoj ratarskoj proizvodnji, koju su inicirali i izradili Nacionalna alijansa za lokalni i ekonomski razvoj (NALED) i konsultantska kuća PwC u saradnji sa Švedskom agencijom za međunarodni razvoj i saradnju (Sida), pokazala je ove podatke.
Globalno gledano, primarna poljoprivredna proizvodnja generiše polovinu ukupnih CO2 emisija, dok prerada i logistika imaju udeo od jedne trećine. Istraživanje je uključilo projekcije potencijalnih ušteda koje bi se ostvarile tranzicijom sa konvencionalne na regenerativnu poljoprivredu, kao važan mehanizam za pripremu poljoprivrede za sve veće zahteve EU u oblasti primene ESG standarda.
Sektor poljoprivrede i prehrambene industrije zauzima značajno mesto u ekonomiji Srbije, sa učešćem od 17,8% u ukupnom izvozu i godišnjim suficitom od 1,6 milijardi evra. Potrebne su konkretne mere kako bi se unapredila održivost ovog sektora, kako bi se obezbedilo dovoljno hrane za sve i istovremeno osigurao stabilan prihod za preko 530.000 radnika koji se bave poljoprivredom i prehrambenom industrijom.
Prelazak sa konvencionalnog na regenerativni model proizvodnje u proseku traje od pet do sedam godina. Primenom regenerativnog modela poljoprivrede moguće je ostvariti od 10% do 20% veće prinose po hektaru u prve dve do tri godine. U periodu od 10 godina, uštede u troškovima proizvodnje u regenerativnom modelu u odnosu na konvencionalni mogu dostići i do 47% na godišnjem nivou.
Metode regenerativne poljoprivrede utiču na poboljšanje kvaliteta zemljišta, očuvanje biodiverziteta i ekonomsku održivost proizvođača. Implementacijom inovativnih praksi regenerativne poljoprivrede može se dugoročno zaštititi zemljište, unaprediti konkurentnost i ostvariti stabilni prinose uz manje agrotehničkih operacija, tretmana zaštite i prihrane useva.
Da bi se smanjio karbonski otisak, potrebno je koristiti pokrovne useve, minimizirati upotrebu azota i đubriva, te zameniti fosilna goriva alternativnim kao što su biodizel i biogas. Održiv sistem proizvodnje hrane zavisi od načina upravljanja prirodnim resursima, kao što su zemljište, voda i vazduh. Regenerativna poljoprivreda pruža put ka smanjenju karbonskog otiska i unapređenju održivosti poljoprivredne proizvodnje.
