U malom selu Sivac, koje se nalazi u Vojvodini, ostaci nekadašnje Fabrike šećera postali su simbol ekonomske propasti i nevolje za lokalne poljoprivrednike. Visoki dimnjak i zidovi bez krova pričaju priču o propalom industrijskom nasleđu koje je nekada pružalo nadu i radna mesta. Ova fabrika bila je prva i jedina koja je, uz podršku Udruženja proizvođača šećerne repe, imala za cilj da se suprotstavi moćnom kartelu osam velikih šećerana. Ove šećerane su otkupljivale šećernu repu po niskim cenama, dok su finalni proizvodi prodavani po znatno višim cenama, ostavljajući ratarima samo mrvice.
Istorija Fabrike šećera u Sivcu počinje 1924. godine, kada je formirano Udruženje proizvođača šećerne repe. Njihov cilj bio je zaštita interesa malih i srednjih proizvođača, koji su se suočavali s nelojalnom konkurencijom. Mnogi od njih su bili prevareni prilikom merenja isporučenog roda, a isplate su često kasnile i do dve godine. U tom trenutku, fabrika je delovala kao svetlo nade za poljoprivrednike, koji su se nadali boljim uslovima otkupa i većim cenama za svoj trud.
Fabrika je otvorena 15. oktobra 1927. godine uz veliko slavlje, a šećerna repa dopremana je železnicom i brodovima iz okolnih područja. Međutim, radost je bila kratkog daha. Samo dve nedelje nakon otvaranja, fabrika je izgorela u noći između 29. i 30. oktobra. Ovaj incident se povezuje s diverzantskim aktivnostima agenata kartela starih šećerana, što je dovelo do stečaja fabrike. Ubrzo nakon toga, fabrika je prešla u zakup veleposednika iz tadašnjeg Petrograda, današnjeg Zrenjanina, i nastavila je s radom do 1937. godine, kada je konačno zatvorena.
Ova fabrika je ostavila dubok trag u lokalnoj zajednici. Mnogi stanovnici Sivca s nostalgijom se sećaju vremena kada je fabrika bila simbol nade i prosperiteta. „Sivac je nekada bio poznat po svojoj proizvodnji šećerne repe, a fabrika je bila srce našeg sela. Sada, ostali su samo ruševine i sećanja“, kaže Zoran O. Peruničić, lokalni hroničar. On dodaje da je propast fabrike imala dalekosežne posledice po ekonomiju sela, koje se suočava s velikim izazovima u očuvanju svoje poljoprivredne tradicije.
Iako su pokušaji obnove i revitalizacije poljoprivrede u Sivcu u nekoliko navrata pokrenuti, mnogi meštani i dalje osećaju teret prošlosti. Mlinovi, ciglane i kudeljare nisu uspeli da opstanu, ostavljajući selo u stanju stagnacije i ekonomske nesigurnosti. Danas, Sivac je simbol ne samo propasti industrije, već i borbe malih proizvođača u težnji za opstanak i prosperitet.
U sistemu koji favorizuje velike industrijske igrače, mali proizvođači često se suočavaju s izazovima u borbi za preživljavanje. Osim ekonomskih poteškoća, meštani se suočavaju i s problemima poput loše infrastrukture i nedostatka podrške od strane lokalnih vlasti. Mnogi od njih su prisiljeni da menjaju svoje načine života i preusmere se na druge oblike zaposlenja, dok se poljoprivreda polako povlači u drugi plan.
S obzirom na sve te izazove, meštani Sivca i dalje se nadaju boljoj budućnosti. Postoji želja za obnovom tradicije i ponovnim jačanjem lokalne ekonomije, ali kako bi se to postiglo, potrebna je veća podrška i saradnja između proizvođača, vlasti i zajednice. U međuvremenu, ostaci nekadašnje Fabrike šećera u Sivcu ostaju kao podsećanje na ono što je nekada bilo i simbol nade za ono što bi moglo ponovo biti.
