U davnim vremenima, Badnji dan je bio centralni praznik u pirotskom kraju, a običaji su se održavali sve do sedamdesetih godina prošlog veka. Badnji dan je počinjao odlaskom na groblje, dok se na Badnje veče pozivao specijalni gost – zlo. Zlo je pozivano da bi se njime mirilo, a pre večere ukućani bi na slami posedali ukrug kako žito ne bi poleglo. Ovi običaji su se održali u pirotskom i staroplaninskom kraju, a osamdesetsedmogodišnji Piroćanac Dragoljub Zlatković svedoči o njima, dokumentujući narodne umotvorine i običaje pirotskog kraja već više od 60 godina.

Pre Prvog svetskog rata, Božić je slavljen 25. decembra, dok se Nova godina nije slavila. U pirotskom kraju, kraj godine se obeležavao 2. januara, a Božić nekoliko dana kasnije. Običaji su varirali od sela do sela, ali su se svi glavni običaji obavljali na Badnji dan. Domaćin bi odlazio u šumu pred Badnji dan da pronađe bogat badnjak, koji bi donosio kući i uspravljao ga uz ulazna vrata. Sutradan bi blagoslovio kuću badnjakom, a žene bi počele da mesu hleb za večeru. U toku dana, oni kojima je neko umro bi iznosili na groblje deo hrane koja će biti na božićnoj večeri.

Običaj je bio da se poziva poseban gost – zlo, kako bi se obezbedila dobra letina. U neka još davnija vremena, pozivale su se i zvezde, nebo i mesec, dok su tamo gde su popovi bili pismeniji, pozivane Božja majka, sveci ili Sveti Ilija. Večera bi počinjala povojnicom u znak rođenja Hrista, a kravaj bi se delio za sreću. Nakon večere, sudovi se nisu podizali do sutradan jer su mrtvi trebali da dođu da večeraju.

Običaji su se postepeno gubili od sedamdesetih godina prošlog veka, ali ih zapisi Dragoljuba Zlatkovića čuvaju od zaborava. Njegove knjige o pirotskim običajima i jeziku će uskoro biti objavljene kako bi se očuvala tradicija Badnjeg dana i Božića u pirotskom kraju.