Šmrkavac, hrabri zec, manipulator, lažljivac, divljak, udbaški naslednik, plameni jazavac, nilski konj, ne, ovo nije rečnik učesnika nekog opskurnog rijaliti programa, već arsenal uvreda koji je tokom godina ispaljen iz Banskih dvora ka Pantovčaku i obrnuto. U zagrebačkim Banskim dvorima sedi političar evropskog kova, koji, kako je sam nekoliko puta isticao, želi Hrvatsku da predstavlja u Briselu, ali nije služio vojsku i učestvovao u „Domovinskom ratu“, jer je anemičan. Rođen je u Zagrebu 1970. godine, po obrazovanju je pravnik, bavio se košarkom, a od 2016. godine je premijer Hrvatske. Zove se Andrej Plenković.
Na Pantovčaku, ulici i mestu gde stoluju hrvatski predsednici, sedi čovek koji je politički arhineprijatelj premijera Plenkovića. Međusobno su razmenili na desetine i stotine uvreda, što političke, što lične prirode. Dok je hrvatski predsednik za premijera tvrdio da je lažirao anemiju, premijer je predsednika nazivao „šmrkavcem“, aludirajući na moguću zloupotrebu opojnih supstanci od strane Vrhovnog komandanta Hrvatske vojske. Da, Plenkovićev politički arhineprijatelj je Vrhovni komandant vojske, ali je i bivši čelnik SDP-a, naslednice Saveza komunista Hrvatske, a bio je i premijer baš u mandatu pre nego što je to postao Plenković. Vodeći „Kukuriku koaliciju“ nije se proslavio kao premijer, ali su ga sad već kultne izjave učinile „evergrinom“ političke istorije Balkana. Rođen je 1966. godine u Zagrebu, voli sport, a posebno košarku. Osim košarke sa Plenkovićem ga spaja samo diploma pravnika, u svemu ostalom njegov je antipod. Zove se Zoran Milanović. I upravo je on izazvao pravi politički zemljotres najavom da će na predstojećim izborima predvoditi listu Socijaldemokratske partije (SDP). Nema sumnje da to može da bude uvod u nove žestoke političke sukobe između Milanovića i Plenkovića, a sukoba barem kada su njih dvojica u pitanju, nikada nije manjkalo.
Populizam ili „pravedna“ borba za vlast? Istorija sukoba dve najznačajnije figure hrvatske političke scene u prethodnih osam godina seže na početak premijerskog mandata Andreja Plenkovića, koji je nasledio Tima Oreškovića, Kanađanina hrvatskog porekla koji je ostao upamćen po, blago rečeno slabom poznavanju hrvatskog jezika, a u vreme kada je Milanović iz pozicije prešao u opoziciju. Milanović se u to vreme uveliko spremao da participira u vlasti na bilo koji način, s obzirom na svoj vatreni karakter i oštar jezik. Kolinda Grabar-Kitarović je 2015. godine, još za vreme Milanovićevog premijerskog mandata, postala predsednica Hrvatske, te je u vremenu nakon pada Milanovićeve Vlade postala Milanovićeva legitimna meta u pokušaju da se vrati iz opozicije u poziciju. Napadajući Kitarovićevu, od Milanovićevih napada nije bio pošteđen ni Plenković.
Već 2020. godine Milanović je uspeo, oštrom retorikom i dobrom kampanjom, da se useli na Pantovčak kao izabrani predsednik Hrvatske. Od tog trenutka počinje verovatno najzanimljiva kohabitacija u istoriji politike Jugoistočne Evrope. Hrvatski portal Dnevnik.hr je 2020. godine pisao o dotadašnjim sukobima dvojice visokih zvaničnika države.
Sporna proustaška ikonografija HOS-a, ideološki i(li) populistički sukob Kao prvi veći sukob navodi se afera „Ploča HOS-a u Jasenovcu“, gde je lokalno udruženje proustaške paravojne formacije iz proteklog rata HOS (Hrvatske odbrambene snage) postavilo u centru sela Jasenovca tablu sa imenima poginulih ekstremista HOS-a. Oko navedene table povela se žustra polemika, gde je Milanović zauzeo čvrst stav da tablu treba ukloniti, nazivajući HOS paravojnom formacijom, dok je Plenković zauzeo daleko snishodljiviji stav smatrajući da treba da se održi kultura sećanja na poginule „branitelje“, bez obzira na to što je na spornoj ploči stajala šahovnica tzv. Nezavisne Države Hrvatske sa prvim belim poljem i sporni ustaški pozdrav „Za dom spremni“.
