RIM – Između mahinacija, misterija i tajnih rituala, pozadina izbora pape dugo je bila inspiracija za filmske stvaraoce širom sveta. Papa Franjo, harizmatični poglavar koji se približava 90. godini, takođe je postao predmet mnogih filmskih dela, od „Konklave“ do „Dvojica papa“. Film „Konklava“, u režiji Edvarda Bergera, ostavio je snažan utisak na nedavnoj dodeli Oskara, osvojivši nagradu za adaptirani scenario. Kako prenosi Ansa, film u kojem Rejf Fajns tumači glavnu ulogu kardinala, dobio je pohvale od izvora bliskih Vatikanu zbog verodostojnosti prikazanih dešavanja između rezidencije Santa Marta i Sikstinske kapele.
Sa prihodima od 115 miliona dolara širom sveta, film se očekuje da će imati premijerno prikazivanje na malim ekranima 5. maja na kanalu Sky Cinema Uno i na platformi Now. Uspon Horhea Marija Bergolja na papski presto u martu 2013. godine označio je početak novog trenda filmova inspirisanih njegovom ličnošću. Slika pape Franje, manje uzvišena i duboko savremena, svakodnevno razbija klišee, otvarajući novu sezonu filmskih refleksija o duhovnosti, savesti, moći i krizi verskog autoriteta.
Najava ovog novog talasa bio je film „Dvojica papa“, u režiji Brazilca Fernanda Meireleša, sa maestralnim interpretacijama Entonija Hopkinsa i Džonatana Prajsa. Objavljen 2019. godine i sada dostupan na Netfliksu, ovaj biografski film smešten je u dane pred povlačenje Benedikta XVI i zamišlja susret i dijalog između konzervativnog nemačkog pape i progresivnog nadbiskupa iz Buenos Ajresa, Bergolja. Njihov razgovor u Castel Gandolfu fokusira se na veru, greh i mogućnost promene, a završava se scenama sporta koje dodatno humanizuju priču.
Film „Dvojica papa“ otvara se konklavom iz 2005. godine, kada je izabran nemački kardinal, dok je argentinski ostao tik ispod crte. Sa tri nominacije za Oskara, Meirelešov film vratio je Vatikan u centar velike globalne filmske naracije. Prethodne obrade Vatikana u Holivudu, poput trećeg dela „Kuma“ i „Anđela i demona“, bile su znatno fikcionalizovane. Papa Franjo je takođe inspirisao autore dokumentarnog filma.
Godine 2018. pojavio se dokumentarac „Papa Franja – čovek od reči“, u kojem Vim Venders prikazuje papu kao moralnog vođu sposobnog da govori o temama poput siromaštva, zaštite životne sredine i socijalne pravde. Dve godine kasnije, film „Franja“ Jevgenija Afinejevskog izazvao je pažnju zbog papinih izjava o pravima migranata i LGBT osoba. Papinim misijama u inostranstvu posvećen je film „Na putu“ Đanfranka Rozija, koji prikazuje Papina putovanja kroz arhivske snimke.
Osim toga, 2015. godine objavljen je biografski film „Zovi me Franja“ Danijelea Luketija, koji prikazuje mladost Bergolja tokom godina diktature u Buenos Ajresu. Pre toga, 2011. godine, prikazan je film „Habemus Papam“ Nanija Moretija, koji, iako se ne bavi direktno Franjom, u liku pape kog tumači Mišel Pikoli, nagoveštava ideju o ranjivom, nemirnom i duboko ljudskom papinstvu.
U potpuno izmišljenom i gotovo baroknom izrazu, serija „Mladi papa“ sa Džudom Loom u glavnoj ulozi, takođe je dala svoj doprinos prikazu papske ličnosti. Kroz različite filmske i dokumentarne formate, papa Franjo i njegovo nasleđe nastavljaju da inspirišu umetnike, otvarajući diskusiju o savremenim problemima i izazovima s kojima se suočava crkva i društvo u celini. U svetu koji se stalno menja, filmski prikazi pape postali su važan alat za razumevanje njegovih ideja i učenja, kao i refleksiju o duhovnosti i ljudskosti u današnjem vremenu.
