U Beomuževiću kod Valjeva, posetiocima porodice Zorana Dražića orijentir je jedinstvena vetrenjača, jedina u Kolubarskom okrugu i šire. Ova vetrenjača, koju je sredinom prošlog veka izgradio Zoranov deda Radoje, nekada je služila za mlevenje žita i bila je od velike pomoći lokalnom stanovništvu. Danas, iako ne radi, ostaje simbol tradicije i veštine prošlih vremena.
Deda Radoje, koji je preminuo, bio je izuzetno snalažljiv i kako bi saznao kako funkcioniše mlin na vetar, putovao je u Vojvodinu. Inspirisan onim što je video, Radoje je pažljivo kopirao mehanizam vetrenjače i materijale je prikupljao širom bivše Jugoslavije. Sve je radio ručno, objašnjava Zoran, jer u to vreme nije bilo modernih alata koji bi mu olakšali posao. „Čak je i mehanizam za mlevenje ručno napravio, koristeći dva kamena, baš kao što se to radilo na vodenicama ili potočarima,“ dodaje Zoran.
Vetrenjača ima šest trapela, krila dugačka šest metara, koja su podignuta na visoki metalni stub. Nažalost, tokom jedne oluje, jak vetar je polomio krila, pa su skraćena na po tri metra, kako i danas stoje. Zoran ističe da je deda Radoje pažljivo odabrao lokaciju za gradnju vetrenjače, jer u tom području uvek duva vetar, čak i kada je mirno vreme. „Za njen rad najbolji je zapadni vetar,“ objašnjava Zoran.
Iako vetrenjača već dugo ne radi, Zoran veruje da bi mogla lako da se pokrene s malo ulaganja. „Potrebno je samo dotegnuti i podmazati mehanizam, zameniti zarđale i dotrajale delove i ležajeve,“ kaže Zoran. „Ne traži mnogo novca, ali zahteva vreme. Bilo bi divno da se krila vetrenjače ponovo okreću, bar kao turistička atrakcija.“
Zoranova majka Ruža se priseća vremena kada je vetrenjača radila. „U dvorištu pored kuće imali smo veliki bor, i kad on šušti, znali smo da je vetar dobar, pa smo pokretali vetrenjaču,“ kaže Ruža. „Osim za naše potrebe, meli smo i za komšije, kao i za domaćinstva iz okolnih sela. Kada je vetar bio dobar, deda Radoje je mleo žito čak i po celu noć, a oko vetrenjače su bila brda džakova. Imao je čak i sobicu u kojoj je odmarao.“
Međutim, sa dolaskom struje u njihov kraj, mnogi su ljudi kupili električne mlinove i vetrenjača, iako je mogla još dugo da radi, otišla je u zasluženu penziju. Danas, ona služi kao orijentir za posetioce koji žele da dođu do kuće Dražića. „Sada, kada gosti dolaze, često im pokazujemo vetrenjaču i objašnjavamo kako da dođu do nas,“ kaže Zoran.
Vetrenjača Zorana Dražića nije samo deo porodične istorije, već i simbol tradicije i kulturnog nasleđa ovog kraja. U svetu koji se ubrzano menja i gde tehnologija dominira, ovakvi simboli prošlih vremena podsećaju na vrednosti zajednice, tradicije i veštine koje su oblikovale život ljudi u ovom regionu. U budućnosti, Zoran i njegova porodica nadaju se da će uspeti da ponovo pokrenu vetrenjaču, ne samo kao sredstvo za mlevenje, već i kao turističku atrakciju koja će privući posetioce i očuvati sećanje na vreme kada su vetrenjače bile neizostavni deo života u ovom delu Srbije.
