Dok digitalni alati poput digitrona olakšavaju zadatke, veštačka inteligencija (AI) menja način na koji razmišljamo i donosimo odluke, često smanjujući oslanjanje na sopstvene kognitivne sposobnosti. Istraživanje objavljeno u časopisu „Societies“ ukazuje na negativan uticaj AI alata poput ChatGPT-a na kritičko razmišljanje, posebno kod mladih.
Greg Ajzenberg, kanadski preduzetnik, nedavno je podelio svoje iskustvo s mladim diplomcem sa Stanforda koji se, uprkos savršenom CV-u, suočio s problemima u verbalnoj komunikaciji. Tokom razgovora, mladić je često zastajao, tražeći reči, što je rezultiralo time da je priznao kako se oslanja na ChatGPT da bi mu pomogao da završi misli. Ovaj fenomen pokazuje kako prekomerno korišćenje AI može uticati na mentalne procese.
Psihološkinja Ksenija Mišić, koja se bavi istraživanjem velikih jezičkih modela, komentariše da negativan uticaj AI na kritičko razmišljanje nije univerzalan. Prema njenim rečima, korišćenje AI može biti korisno, ali prekomerno oslanjanje može dovesti do gubitka veština. Upoređuje korišćenje AI s mentalnim vežbama, naglašavajući da se, kao i u fizičkom vežbanju, znanja i veštine gube kada se prekomerno oslanjamo na tehnologiju.
Mišić ističe da je važno razmisliti o tome kako će društvo reagovati na te izazove. Potrebno je obrazovanje koje će pomoći ljudima da razumeju prednosti i nedostatke AI. Kroz pravnu regulativu i obrazovni sistem, moguće je smanjiti potencijalno štetne efekte.
U savremenom obrazovanju, naglasak je na razvoju veština, a ne samo na pamćenju informacija. Mladi često postavljaju pitanje zašto bi učili napamet kada postoji ChatGPT. Mišić naglašava da je cilj obrazovanja da se razviju sposobnosti kritičkog razmišljanja i analize informacija, a ne samo da se memorisu podaci.
Pitanje o tome kako razlikovati korisnu upotrebu AI od zavisnosti takođe je ključno. Mišić upoređuje AI s drugim alatima koji olakšavaju život, poput papira za spisak. Zavisnost se može javiti ako se ljudi distanciraju od stvarnog sveta i oslanjaju isključivo na tehnologiju.
Osim toga, ona deli svoje lično iskustvo korišćenja AI kao alata za pomoć u radu. Iako preispituje svoje korišćenje, smatra da AI može biti koristan alat, posebno u situacijama kada je potrebno brzo rešenje.
Emocionalna inteligencija, prema Mišićevoj, više zavisi od odnosa s roditeljima i okolinom nego od AI. U tom smislu, prekomerna upotreba tehnologije može uticati na socijalne veštine, ali to ne znači da AI direktno utiče na emocionalnu inteligenciju.
Na kraju, Mišić izražava optimizam kada je reč o budućnosti kritičkog razmišljanja, smatrajući da će se ljudski umovi razvijati zajedno s tehnologijom. Strahovi od AI često su prenaglašeni, a važno je da se ljudi fokusiraju na to kako tehnologija može biti korisna.
U svetlu ovih razmatranja, ključno je pronaći balans između korišćenja veštačke inteligencije i očuvanja kognitivnih sposobnosti. Obrazovni sistemi i društvena regulativa igraju ključnu ulogu u oblikovanju budućnosti u kojoj će AI služiti kao alat, a ne kao zamena za ljudsku inteligenciju.
