Prolaze godine, ali njegov glas i dalje odjekuje kroz tišinu naših sećanja, kroz ulice gradova koje je opevao, kroz kišne večeri i jutra uz kafu, kroz osmehe i suze… Đorđe Balašević nije samo pevač, nije samo kantautor – on je bio i ostao pesnik života, čovek koji je rečima slikao svet u kojem smo svi želeli da živimo.
Na današnji dan, pre četiri godine, zauvek smo izgubili ovog velikog umetnika. Balašević je 19. februara 2021. godine izgubio bitku sa korona virusom, ali njegove pesme nastavljaju da žive u svima nama. Njegova muzika nije bila samo zabava; ona je bila emotivni izraz, odraz naše svakodnevice, ljubavi, gubitaka i slavlja.
Balašević je umeo da napiše pesmu koja se ne sluša samo u tišini, već i u duši. Njegove stihove nismo samo pamtili – mi smo ih živeli. Bilo da je govorio o prvoj ljubavi, izgubljenim snovima, starim prijateljstvima, mirisu detinjstva ili običnim ljudima sa velikim srcima, njegove pesme su bile naše priče, naši nespretni pokušaji da nekome objasnimo koliko ga volimo, naše tuge koje nismo umeli da izgovorimo drugačije.
Ko nije pustio suzu na „Oprosti mi, Katrin“, ko se nije nasmejao uz „Svirajte mi jesen stiže, dunjo moja“, ko nije uzdahnuo na „Priču o Vasi Ladačkom“? Njegove pesme nisu bile samo note i reči; one su bile emocije, sećanja i snovi koje smo svi delili, bez obzira na to gde smo se nalazili u tom trenutku.
Đorđe Balašević je bio šmeker, pravi gospodin s dušom deteta. Njegov humor bio je topao, britak i tačan, a njegove pesme bile su odraz njegove duše – iskrene, jednostavne i prave. U svetu estrade, gde su mnogi težili popularnosti po svaku cenu, on je ostao veran sebi i svojim vrednostima. Nije se plašio da kaže ono što misli, da bude autentičan, da voli svoj Novi Sad i svoju Panoniju, da priča o malim ljudima sa velikim srcima, o vojvođanskim ravnicama, Dunavu, ulicama koje pamte korake onih kojih više nema.
Njegova sposobnost da kroz stihove prenese emocije i slike života bila je jedinstvena. Mnogi su se u njegovim pesmama prepoznavali, a svaka reč nosila je težinu i značaj. Bio je to pevač koji je znao kako se voli, kako se žali, kako se smeje i kako se proživljava postojanje. Njegov opus nije bio samo muzika, već i lekcija o životu, ljubavi i prijateljstvu.
Nažalost, 19. februar 2021. donio je tugu mnogima koji su ga voleli. Otišao je onako kako to veliki ljudi rade – tiho, ali sa pesmom koja i dalje traje. Kako može da ode neko ko je toliko ostavio iza sebe? Nema ga među nama, ali ima ga u svakom stihu, u svakoj gitari koja zasvira njegove akorde, u svakom osmehu dvoje zaljubljenih dok plešu uz njegove balade.
I dok nas život nosi dalje, u nekom uglu duše uvek ćemo čuti njegov glas, njegov smeh, njegove reči koje su nas učile da budemo bolji ljudi. Njegova muzika će zauvek biti deo naših života, podsećajući nas na lepe trenutke, na ljubavi koje smo gubili i na prijateljstva koja su nas oblikovala.
Zato, Đole, hvala ti za sve. Hvala ti za pesme koje su nam pomogle da odrastemo, da volimo, da praštamo. Hvala ti što si nas naučio da život, kakav god da je, uvek može biti priča ispričana sa dušom. Uvek ćemo te nositi u srcima, jer tvoja muzika nikada neće umreti. A sada adio, i ko zna gde, i ko zna kad…
