Đuja i Đurađ Sekimić, bračni par iz sela Kukulje kod Srpca, postali su poznati po svom nesebičnom delovanju prema deci. Iako sami nisu imali svoje potomstvo, othranili su jedanaestoro siročadi, pružajući im toplinu doma i bezuslovnu ljubav. Venčali su se 1920. godine i gradili zajednički život u siromaštvu, sa samo šest dunuma zemlje, malom kućom i stokom.

Mileva i Milena, koje su odrasle uz Đuju i Đurađa, svedoče o hrabrosti i neustrašivosti svojih baba i đeda, koji su se hrabro skrivali za vreme pretresa kuća od strane ustaša. Porodica Sekimić uvek je bila otvorena za decu koja su trebala dom, te su Mileva i Milena celi život ostale uz njih, zahvalne na pruženoj ljubavi i sigurnosti.

Mileva i Milena su prodale zadnju kravu kako bi imale sredstava za obrazovanje, a Đurađ je izrabljen od teškog života preminuo u 73. godini. Đuja je preminula u 84. godini, a Mileva i Milena su se trudile da im pruže udobnost i sigurnost u poslednjim godinama života. Njih dve su se trudile da se oduže svojim „babi i đedu“ za sve što su učinili za njih.

Mileva i Milena su zajedničkim snagama podigle spomenik u selu Kukulje u ime sve dece koju su Sekimići podigli. Iako smatraju da im nikada neće moći dovoljno da se oduže za ljubav i brigu, nastavljaju da neguju sećanje na dragu bračnu paru i zahvaljuju im se na svemu što su učinili za njih.

Njihov primer nesebičnosti i ljubavi prema deci ostaje kao inspiracija i podsećanje na važnost samopregora i dobrote u društvu. Đuja i Đurađ Sekimić će zauvek ostati zapamćeni kao ljudi velikog srca koji su pružili toplinu i podršku mnogoj deci u potrebi.