U selu Ovsište kod Topole, deda Zlatko Pavlović, koji ima 72 godine, i dalje neumorno radi, ne obazirući se na godine. Tokom zimskih meseci, provodi vreme u svojoj radionici, pletući kotobanje – tradicionalne pletene korpe koje su nekada bile neizostavni deo domaćinstava širom Srbije. Kada proleće dođe, Zlatko se okreće radu u polju, ali nikada ne ostaje besposlen.
Zlatko je naučio pletenje kotobanja sam, jer u njegovom kraju više nije bilo majstora koji bi mu preneli znanje. Oduvek ga je zanimalo kako se prave ovakve korpe. Prvi korak mu je bio da kupi jedan kotobanj, rastavi ga i prouči tehniku pletenja. Kako kaže, prva korpa nije ličila ni na šta, ali svaka sledeća bila je bolja. Tek deseta je izgledala kako treba.
Za izradu kotobanja, Zlatko koristi vrbovo pruće, koje je poznato po svojoj savitljivosti i izdržljivosti. Međutim, naglašava da ga je sve teže pronaći. „Prvo moram da pripremim pruće, koje nalazim gde god mogu. Nekad mi ga donesu i ljudi iz sela. Nažalost, vrba više nije toliko rasprostranjena, pa je kvalitetnog materijala sve manje,“ objašnjava Zlatko.
Jedan kotobanj zahteva između 24 i 32 pruta, u zavisnosti od veličine. Proces pletenja nije težak, ali zahteva strpljenje i veštinu. „U osnovi je klasično opletanje – prutići se provlače i fiksiraju naizmenično. Ko se zainteresuje, brzo nauči. Obično ispletem jednu veliku korpu dnevno, a ako su manje, mogu i dve,“ dodaje on.
Iako su kotobanje nekada bile u širokoj upotrebi, danas se sve ređe viđaju. Ipak, oni koji ih kupe znaju da su dugotrajne. „Ako se čuvaju od kiše, kotobanji mogu trajati i do 100 godina. Koriste se za skladištenje kukuruza, silaže, drva, a nedavno je jedna žena kupila kotobanj da se njeno unuče igra u njemu,“ kaže Zlatko s osmehom.
Cena ovih ručno pletenih korpi se kreće od 600 do 1.500 dinara, u zavisnosti od veličine. Osim pletenja korpi, Zlatko izrađuje i makete starih seljačkih kola, kao i drvene dekorativne predmete za slave. Ipak, žali što mlađe generacije ne pokazuju interesovanje za ovaj zanat. „Voleo bih da neko nauči i nastavi ovaj posao kada mene ne bude, ali današnja omladina nije zainteresovana. Svi gledaju u telefone, niko neće da radi. Odrastao sam u vremenu kada je disciplina bila veća, kada su se obaveze znale. Danas svi žele da zarade brzo, bez truda,“ objašnjava Zlatko.
Unatoč ovim izazovima, Zlatko ne odustaje. Kako kaže, na selu ne nedostaje posla, samo treba biti vredan i poštovati ono što se radi. „Svuda su pare oko nas, samo treba da se pronađe posao i da se radi. Na selu može lepo da se zaradi, ali treba imati volju i truditi se,“ zaključuje ovaj vredni starina iz Ovsišta.
Zlatko Pavlović predstavlja simbol otpornosti i tradicije u savremenom svetu, gde se često zaboravljaju stari zanati i običaji. Njegova posvećenost očuvanju tradicije i prenošenju veština na mlađe generacije je od suštinskog značaja za očuvanje kulturnog nasleđa. U vreme kada se sve više oslanjamo na brze i efikasne tehnologije, ljudi poput Zlatka podsećaju nas na vrednost ručne izrade i tradicije koja nas čini jedinstvenima. Njegova priča je podsticaj svima da se bore za očuvanje svojih korena i da cene rad i trud koji stoji iza svakog zanata.
