Prema novim naučnim istraživanjima, osećaj stresa izazvan gledanjem kako se drugi ljudi vrpolje je neverovatno česta psihološka pojava, koja pogađa čak jednu od tri osobe. Fenomen se naziva mizokinezija, što u prevodu znači „mržnja prema pokretima“. Ova pojava je do nedavno bila slabo istražena, ali se primećivala u kontekstu srodnog stanja, mizofonije, koja izaziva iritaciju kada se čuju određeni repetitivni zvukovi.
Mizokinezija se razlikuje od mizofonije po tome što su njeni okidači većinom vizuelni, a ne zvučni. Istraživači definišu mizokineziju kao snažan negativan emocionalni odgovor na prizor ponavljajućih pokreta, kao što su vrpoljenje ruku ili nogu. Studiju o ovom fenomenu je predvodila psihologinja Sumit Džasval sa Univerziteta Britanske Kolumbije, a objavljena je 2021. godine. U njoj se naglašava iznenađujući nedostatak prethodnih istraživanja na ovu temu, što ukazuje na to da je mizokinezija nedovoljno prepoznata.
Da bi bolje razumeli ovaj fenomen, Džaval i tim istraživača sproveli su „prvo dubinsko naučno istraživanje“ mizokinezije. Rezultati istraživanja su pokazali da je povećana osetljivost na vrpoljenje uobičajena pojava među ljudima. U okviru eksperimenata koji su obuhvatili više od 4.100 učesnika, istraživači su procenili prevalenciju mizokinezije među studentima i opštom populacijom. Otkrili su da otprilike jedna trećina učesnika prijavljuje određeni stepen osetljivosti na ponavljajuća, nervozna ponašanja drugih.
Istraživači su zaključili da osetljivost na mizokineziju nije samo problem koji se javlja kod kliničkih populacija, već da predstavlja široko rasprostranjen društveni problem. U nekim slučajevima, mizokinezija može ići ruku pod ruku s mizofonijom, ali to nije uvek slučaj. Fenomen se značajno razlikuje među pojedincima, pri čemu neki ljudi prijavljuju samo nisku osetljivost na „stimulanse vrpoljenja“, dok su drugi veoma pogođeni.
Psiholog Tod Hendi, koji takođe istražuje mizokineziju, istakao je da ovaj fenomen može imati emocionalno negativan efekat na pojedince. Oni mogu doživeti bes, anksioznost ili frustraciju, što može uticati na uživanje u društvenim aktivnostima, radnom okruženju i okruženju za učenje. Neki ljudi se čak povlače iz društvenih interakcija zbog svog stanja.
Hendi se zainteresovao za fenomen mizokinezije nakon što mu je partnerka priznala da se vrpolji i osetila stres kada je on to radio. Kao vizuelni kognitivni neuronaučnik, Hendi je želeo da istraži šta se dešava u mozgu u takvim situacijama. U studiji su istraživači sproveli testove kako bi utvrdili da li mizokinezija može biti povezana sa povećanom osetljivošću vizuelne pažnje, što bi moglo otežati blokiranje ometajućih vizuelnih događaja.
Međutim, rani rezultati eksperimenta nisu pružili čvrste dokaze da mehanizmi vizuelne pažnje značajno doprinose osetljivosti na mizokineziju. Iako su naučnici još uvek u potrazi za odgovorima, postoji mogućnost da su „neuroni ogledala“ umešani u ovu pojavu. Ovi neuroni se aktiviraju kada se mi krećemo, ali i kada posmatramo druge koji se kreću.
Pored toga, moglo bi biti da ljudi skloni mizokineziji nesvesno saosećaju sa psihologijom nemirnih osoba, ali na negativan način. Na primer, kada vide nekoga ko se vrpolji, mogu doživeti anksioznost ili nervozu koja se prenosi na njih.
Studije o ovom fenomenu su u toku, a istraživači nastavljaju da istražuju moguće uzroke i mehanizme koji stoje iza mizokinezije. Ono što je jasno je da je ovaj neobičan fenomen mnogo uobičajeniji nego što se ranije mislilo. Kako Hendi kaže, „Za one koji pate od mizokinezije, vi niste sami. Vaše poteškoće su uobičajene i stvarne.“
